Zvezde nad Sikijem 2019.

Avgusta 2019, Siki kod Segedina, Mađarska

Jedan od poslednih događaja u sezoni Sikija bio je Dan proslave leta / Noć gledanja u zvezde… Rekoše – ponesite šatore, nešto za na roštilj, autan i lepo raspoloženje. Sve smo to spakovali u rančeve i sa dvoja kola iz Srbije krenuli put Segedina.

U subotu pre podne kamp je bio pun. Sa obe strane jezera bilo je živo. S ove strane našlo se mnogo mladih porodica sa malom decom, preko puta puno automobila i šatora sa gostima… Kako mi davno reče i sâm vlasnik Šandor Janoš: „Siki je omiljeno vikend-izletište za mnoge Segedince“. To se jasno videlo na parkingu te noći – stražu su čuvala samo dva SRB automobila – jugić i tojota.

Tog dana smo se kupali, sunčali i čavrljali. Uživali… Razgovarali. Slušali zanimljive priče…

Značaj naših okupljanja na tako lepim mestima nije jednostran – jedan od ciljeva je da naturisti dožive nesvakidašnji doživljaj, ali i da se međusobno upoznaju i razmene iskustva. Osim razmene naturističkih priča, pričalo se o životima, prošlim događajima, ljudima, mestima, pronađe se mnogo zajedničkog, prepoznala ista mesta, zajednički poznanici, zajednička interesovanja i isto tako neke velike jednake ljubavi…

U senci veličanstvenog perfomansa Marte Lađanski 25/45 u Budimpešti održanog aprila 2019. godine sakrio se jedan takav „biser“. Dva muškarca koji žive u različitim državama, na par stotina kilometara udaljenosti, koji se nikad pre toga nisu upoznali, a koji su zvanično gajili samo jednu zajedničku ljubav – ljubav prema nudizmu, otkrili su još jedno zajedničko interesovanje koje je vodilo do toga da brzo shvate da su vođeni drugom ljubavlju više puta u životu bili na istim mestima, u isto vreme, u više zemalja, da posredno ili neposredno poznaju iste ljude, da znaju ponekad i njihove roditelje, nekad njihovu decu… Dug put ka Budimpešti je prošao u zabavi i smehu, kako njih dvojice tako i njhoviih saputnika, koji su sa zadovoljstvom pratili njihovu nesvakidašnju storiju. Ova uporedna priča je čekala pravi momenat da bude ispričana, a ovaj zakasneli izveštaj sa gostovanja u Sikiju je upravo taj momenat.

Da bi se možda nastavila priča o ovakvim neobičnim ponovnim susretima, neočekivanim podsećanjima na neka prošla vremena i nezaboravne događaje, eto, nekako se baš tog dana, na tom mestu ponovila situacija da su se prepoznala u događajima iz prošlog vremena dva nova prijatelja koja govore mađarski jezik i koja su shvatila da su baš, sasvim slučajno (mada slučajnosti ne postoje), zajedno prisustvovali 1. internacionalnoj međuklupskoj izložbi fotografija SENTA ’75. – jedan kao član žirija, a drugi kao zainteresovani fotoamater. Prvi je nastavio da se bavi umetničkom fotografijom, gde je postao EFIAP majstor svetskog nivoa, drugi je svoja interesovanja zadržao na amaterskom nivou, svaki sa po pedesetak godina staža ljubavi prema fotografiji iza sebe. Kao da je neki prst sudbine hteo da ih spoji tu, na obali jezera, da bi se oduševili što su nekad bili u isto vreme na istom mestu i što ih je sudbina opet dovela dovoljno blizu da se prisete davnih dana.

Neverovatna je činjenica da je ekipa od 6 ljudi iz Srbije ovog dana sadržala 4 fotografa u različitim sferama svojih interesovanja: prvi – umetnički fotograf sa višedecenijskom reputacijom naturističkog fotografa, drugi – amater širokog dijapazona interesovanja i prisustva u priči još od vremena ručnog razvijanja crno-bele fotografije, treći – profesionalni fotograf i snimatelj sa specijalizacijom na modnoj fotografiji i pronalaženje novih lica u svetu profesionalnih manekena i fotomodela i četvrti – amater stila dobrih reportažnih ili stok fotografija. Slučajnost ili ne?

Od siline emocija koje su tog dana iskazane i momenta susreta na jugu Mađarske u okolini grada Segedina, naš dragi Senćanin se prisećao svojih boemskih dana i pesama koje su obeležile ovaj kraj, lepih uspomena, pa je na telefonu pronašao pesmu koje se prisetio uz setu i radost – Maroš, Maroš, Maroš… Više puta smo je slušali, pevušili uz svima donekle poznate reči, a posebno naglašenih i nadasve poznatih poslednjih reči refrena – Gde je Segedin…

https://www.youtube.com/watch?v=a4Va-5YbRp4

Maroš, Maroš, Maroš
Gdje je Kapošvaroš, Gdje je Segedin

Tamo nema ništa, Samo stari Pišta, Svira kontrabas
Svira kontrabas, Gricka krastavac, Pije tokajac

A kad dođe Pišta, Do svoga ognjišta, Gdje je Mariška
Svira tada Pišta, Ne tražeći ništa, Samo poljubac

Maroš, Maroš, Maroš, Gde je Kapošvaroš, Gde je Segedin
Tamo nema ništa, Samo stari Pišta, Svira kontrabas

Stigao je red i na „sveti“ zadatak pripremanja hrane. Setili smo se da smo po dolasku ostavili donetu hranu u frižideru zajedničke kamperske kuhinje – centalnog objekta sa sudoperom, šporetom, frižiderom – te smo hranu uzeli i bacili se u potragu za roštiljem. Nije nam trebalo puno vremena da ga pronađemo. Impozantna Gezina figura se jasno isticala ispod drveća u dnu placa kao što je to bilo i veliko ložište, koje je već raspaljeno čekalo svoje nove roštiljdžije.

Naši se nisu dvoumili oko preuzimanja novih dužnosti oko pečenja donetih ćevapa i kobasica – neki su komadi propadali kroz rešetke, neki su bili malo „mirniji“ i ostajali na površini, najveštiji su baratali alatom koji je stajao pored ložišta, trpeli vrelinu vatre, ponekad „ispod stola“ dodavali pokoji vruć komad gladnijima… Od onolike priče se mnogo ogladni, znate… Velike crvene pečene paprike su bile ukras ovog obroka i svi su im se obradovali – već isečen hleb smo samo pakovali sadržajem – paprika-ćevap, paprika-kobasica, obična, paprika-kobasica, ljuta i paprika-kobasica sa kačkavaljem i tu su oko roštilja započinjani novi razgovori, kojih se zbog datih okolnosti uopšte ne sećam. Iskreno. Kad se tako slatko pristupa obroku, „mukotrpno“ varenje oduzima veći deo snage, pa za pamćenje propratnih razgovora ne ostaje baš puno energije, a ni mesta, nažalost… Ovo je, prvo, ipak bilo bitnije…

Oko roštilja smo pronašli stolice i oni koji nisu imali zaduženja su napravili su krug oko „logorske vatre“ i stola koji se tu nalazio i uživali u golišavom roštiljanju, još jednom od „bisera“ ovog dana. Neko je sedeo na stolici, neko stajao, a neko treći je sedeo na panju prekrivenom peškirom i trudio se da zanemari gomilu mrava koji su prolazili kroz peškir i mileli po onome ko je tu sedeo. Sve je to bio deo prirodnog okruženja u kome smo se nalazili i zapravo predstavljalo direktan kontakt ljudi i prirode i nije imalo smisla išta menjati („Ja tu ništa ne bi dir’o“, što onomad reče Zdravko). Bilo je tu raznih tipova kontakata – između ljudi i prirode – između Mađara koji žive u Mađarskoj i Srba koji žive u Mađarskoj i Mađara koji žive u Srbiji i Srba koji žive u Srbiji, Holanđana i ostalih inostranaca, pa se lako napravila međunarodna grupa koja se savršeno razumela iako nisu govorili iste jezike, radovala se vanjezičnom uživanju u nudizmu i razmeni energije i ideja. Malo smo razmenjivali i ćevape, doduše.

U nekom momentu je jedan od stalnih gostiju kampa „naterao“ da ustane onoga što je sedeo na panju i trudio se da ignoriše mrave, na taj način što mu je ponudio hladno pivo koje sadrži mali procenat alkohola. Taj neko je skočio s panja i s radošću zagrlio tog Ištvana (koji pravi fenomenalne domaće likere, kažu) koji je toj osobi ponudio omiljeni mu radler, pa mu se ovaj u oduševljenju zahvalio, kao što je istovremeno i našao valjan razlog da se bar na tren pridigne s panja. Taj neko sam bila ja! 🙂

Pošto smo isuviše bili zauzeti zabavom koja se dešavala ispred nas, gde su glavni glumci bili kobasice i ćevapi, kao i one ogromne crvene pečene paprike od kojih je Pera perorezom (od kog se nikako nije odvajao) uspešno pravio sočne crvene filete, baš taman za sendviče, nismo ni primetili kako je predvečerje počelo da zahvata kamp. Voda je još uvek bila topla i primamljiva za plivanje pa smo to radosno iskoristili da se tog dana još jednom okupamo u već skoro zamračenom jezeru. Imamo fotografije kao dokaz, a za učesnike će taj neponovljiv momenat ostati zauvek zapamćen…

Sa centra se preko razglasa začuo Lorin glas: „Dragi gosti, časovi sambe počinju! Izvolite!“ Njen glas su pratili udaljeni zvuci sambe. Još uvek smo se polako i nevoljno izmeštali sa roštilja. Nije nam se ništa menjalo, pa čak ni oni mravi nisu više grickali. Valjda se i njima pridremalo.

Dok smo se približavali centru videli smo da on izgleda nešto drugačije nego što je to bilo uobičajeno – prigušena, ali ipak dovoljno glasna muzika, svetlosni efekti, sve stolice su bile zauzete, još uvek se igralo raznih opuštajućih plesnih igara. Veče prepuno lepe muzike nastavilo se do kasno u noć. Naravno da nismo videli zvezde zbog kojih smo došli, ali zapravo, tog dana smo pronašli neke nove zvezde, one koje više trepere u nama. Probuđene uspomene su na nas ophrvale, prisvojili smo ih bile one naše lične ili ne, pa smo i mi postali postali deo ove nove zajedničke priče.

Te večeri su komarci zaobilazili prostor Sikija u širokom luku. Zvezdana noć je bila mirna, jutro još mirije. Pre podne smo proveli u kupanju i uživanju na plaži i još uvek smo pomalo sabirali gomilu utisaka od prethodnog dana i njegovog glavnog događaja – golog roštiljanja.

U kotliću je Mišika kuvao paprikaš od ovčetine koji smo za ručak u slast izdelili, pa smo veselih srca i punih stomaka krenuli put Đale…

Tanja Stanković

Fotografije: Geza Lenert i Petar Zexyn