Ovo je prva od nekoliko priča o Tasosu koje će biti ispričane u nekoliko nastavaka…
Prvi put sam posetila Tasos 2010. godine i zaljubila sam se u ovo čarobno, mesto „neiskvareno“ turistima. Ono nije uređeno, uglancano i uglađeno da bi se dopalo strancima, već meštani žive onako kako su oduvek živeli. Bave se uzgojem maslina i proizvodnjom kvalitetnog hladno-ceđenog maslinog ulja, sečenjem i izvozom najkvalitetnijeg sedefastog mermera (najviše u Emirate i slične bogate zemlje), prave nadaleko čuveni lekovit borov med i uživaju u zimskim mesecima mira i tišine tako što se međusobno pomažu – ako ti praviš cipele, a ja imam restoran, uvek ćemo jesti kod mene, a kupovati cipele kod tebe i tako jedni drugima pomažu da „preguraju“ zimske mesece. Turizam je tek četvrta privredna grana kojom se ostrvljani bave. Mnogi zimi žive u Kavali, dok leto provode na Tasosu. Primer je čovek koji pravi najbolje girose u Potosu, stoji iza imena fast fud restorana El Greco i koji mnogo ceni i voli Srbe, pomalo zna srpski jezik i često dolazi u Beograd da se vidi sa svojim prijateljima koje je tamo upoznao, dok sa porodicom zimu provodi u Kavali baveći se građevinom – voli brzu vožnju motorima, kao i mnogi Grci – Lampros Kanaras. Upoznali smo se 2010, posetila sam ga 2013. i 2014. svaki put kad bih bila na ostrvu, i konačno 2017. tokom mog poslednjeg zabeleženog letovanja u Grčkoj. Priča još nije gotova…
Jedna žena iz Bugarske koja je tamo udata za Grka mi je 2017. godine uz osmeh rekla: „Tasos je spokoj.“ Tada je bila u pravu, ali čujem da je sada situacija drugačija. Mnogo je onih koji su shvatili da ovo, pa onome kako se bez razloga priča u narodu da je penzionersko ostrvo, ipak treba posetiti. A, ja ću se sigurno vratiti, jednog dana, kad me Tasos opet bude „pozvao u goste“.
Najpoznatija nudistička plaža na ovom prelepom ostvu je svakako Paradizo plaža na istoku zemlje, ali postoje i malo manje poznate Tripiti i male plaže kod Potosa i plaže Metalija (Limenarija), ali kada biste me pitali, moj izbor mesta za nudističko sunčanje je definitivno istočno „ćoše“ plaže Tripiti.
U Grčkoj golotinja nije dozvoljena na javnom mestu, isto kao u većini zemalja, na primer Srbiji, gde to spada u kršenje Zakona o javnom redu i miru, takozvanom JRM, nema zvaničnih resorata, osim retkih, kao što je Vritomartis na Kritu, ili
nezvanično-zvanične Kalamici plaže na Sitoniji na Halkidikiju, ali je ne celoj obali bogatoj nepreglednim peščanim plažama, jedno „ćoše“, kako rekoh, obično ostavljeno za nas i naše uživanje. Policija nas uglavnom ništa ne pita, a lokalci su se nekako privikli na to da naleću na gole ljude na već ustaljenim mestima, ali i shvataju da je neizbežno da uvide finansijsku korist od našeg gostovanja.
Hajde da krenemo od toga gde se nalazi plaža Tripiti. Nje nema na grubljim mapama, jer je to samo plaža i veliki hotel, sa par kuća i vila sa apartmanima za izdavanje, te aubobuska stanica. Na internetu se na sajtu NikAne nalazi ova detaljnija mapa, a NikAna, koju inače lično poznajem, se sigurno neće ljutiti što se ova mapa nalazi na našem sajtu.
Foto: www.nikana.gr
Ona se nalazi udaljena jednu stanica od Limenarije, kad se ide ka zapadu. Od Potosa ka Limenariji postoji napravljena staza za šetnju uz vodu u dužini od 4 kilometra, nailazi se na Pefkari plažu, na Metalia plažu sa sjackavim peskom punim metaljnih trunčica zaostalih od rudnika metala, pa se preko marine ulazi u samo mesto. Divan centar sa ručno slikanim muralima, prodavnicama i restoranima, ali kad se dalje krene na zapad, to postaje skup vila sa apartmanima i dugačkom gradskom plažom.
Prizori koji su mene oduševili i zaslužili da budu zabeleženi aparatom.
Kad se to završi i izađe iz mesta, na oko 2–2,5 kilomatra nailazi se na Tripiti plažu. Na mapi se jasno vidi čist jugozapadni kraj ostrva, naravno, sa odličnim pogledom na Svetu Goru, odnosno planinu Atos, na istoimenom „prstu“ na poluostrvu Halkidiki, a u momentima kada je nebo čisto a vreme sunčano, na njemu se može nazreti i manastir Hilandar. Na slici možda ne izgleda toliko visoko, koliko izgleda kad se pođe od Kavale prema Solunu, pa kad se zapravo vidi koliki je to planinski masiv i koliko je visok. Mislim da je vazdušna udaljenost do njega oko 50 kilometara.
Atos u daljini
Kad se uđe na glavni ulaz plaže, sa desne strane se nalaze bungalovi sa apartmanima i kuhinja dragog drvenog bič bara koji se nalazi s leve strane, pravo, u daljini, jasno se vidi veliki ol-inkluziv hotel Blue Dream Palace. Retko kad mi skrene pogled na tu stranu. Suncobrani, ležaljke, infiniti bazen, kreveti sa baldahinima, sve je to lepo, ali onome ko nije u našoj koži. Sve to nije priroda, sve to nije opuštanje (mada se za bazen ne bih bunila, ali da bude samo za nas) i nije mi bilo privlačno. Evo, da vam kažem, nikad na plaži ne biram ležaljku. Nije mi jasno kako se ljudi na ležaljkama sunčaju na stomaku, bez pomeranja i spuštanja iste? Nije za mene, definitivno… Volim pesak…
TRYPITI
Inače, Tripiti plaža je prilično kamenita, najviše u vodi, ali ima dva odlična ulaza na kranjem istoku, i na kranjem zapadu. Zapadni ulaz koriste gosti hotela, a istočni koristimo mi. O tom našem, istočnom, pričaću u nekom nastavku…
Uživajte u letu i družite se s naturistima. Divni neki ljudi…
Putovala, fotografisala i napisala
Tanya