Foto: Tanya
Ovaj san nije imao svoju „klasičnu strukturu“. Mislim na činjenicu da nisam utonuo u mrak, trzao se u njemu i na kraju se probudio. Ne, nego sam se, odjednom, našao u jednom prostoru koji, u prvi mah, nisam uspeo da razaznam. Dok sam koračao uskom stazicom idući na okruženju u kojem ću da provedem taj letnji dan, video sam jednu tablu na kojoj je pisalo…
Izvini, zar nisi video natpis… ? – upitala me je blagim tonom.
Jesam, ali ne znam šta znači – obratio sam se devojci koja je stajala nekoliko metara ispred mene. Ipak, sada mi je jasno da… – promucao sam već potpuno zbunjen.
Krenuo sam van prostora oivičenog natpisom koji se sastojao o tri slova. Tri velika slova na metalnoj tabli ukazivala su, a to je i devojka koja mi se obratila magoveštavala, da je potrebno da, ukoliko želim da se okupam, skinem kupaće gaće.
Iskreno, nisam bio spreman na to. Tog leta kupio sam novi i nimalo jeftini kupaći kostim želeći da ga, prvom prilikom, isprobam. Jedva sam čekao da, ostalim kupačima, prikažem remek-delo tekstilne industrije koje je bilo sačinjeno od veoma čvrstog materijala. Plave gaćice koje koriste vaterpolisti bile su ponos i naše reprezentativne selekcije.
Odmakao sam se krenuvši nazad, istom stazom. Želeo sam do druge uvale, do nečeg poznatog, do kupališta za obučene. Potreba da prikažem modni detalj na svom telu bila je jača od svega, ali ni na sledećem odmorištu nisam imao sreće. U ovoj uvali nije ni bilo table, ali su turisti bivali prinuđeni da silaze do obale uskim stepeništem.
I ponovo… Stajao sam, skamenjen, u panici. Nisam, sada već nisam znao, na koju stranu da krenem. Seo sam, zbunjen, na jednu kamenitu izbočinu sa koje se pružao prekrasan pogled. U sebi sam ’gutao knedle’ ne znajući, zaista, šta da radim. Pitao sam se koliko je udaljeno bilo koje kupalište na kojem bih mogao da se sunčam kako sam, godinama, navikao. I još u novom, plavom, kupaćem kostimu.
Tada je, ona, ponovo prošla stazicom. Ovoga puta bila je u kratkom belom šorcu žurno se udaljavajući od mesta gde sam, umoran, sedeo.
Izvini, da li je tamo put ka plaži za obučene ? – upitao sam zaustavljajući mladu naturistkinju.
Nije – užurbano je rekla – tamo je bar u kojem naručujem(o) kafe i sladolede. Ovde nema plaže koju tražiš… – rekla je udaljujući se.
Posle nekoliko minuta laganog hoda nabasao sam, i na sada, već čuvenu kafanicu u kojoj su posetioci plaže kupovali sendviče, pivo i sladolede. Bilo je i nekoliko stolova za posetioce, a za jednim sedela je moja poznanica. Bilo je tu još nekoliko kupača koji su se snabdevali, a moja poznanica (kasnije se predstavila kao Mirna) dala mi je zanimljivu ponudu…
San se nastavio u trenutku kada sam se spremao da, svoj novi plavi ’vaterpolo’ kostim odložim u stranu. U najkraćem Mirnina ponuda je glasila: Ukoliko želim da jedem, u neograničenim količinama, svoj omiljeni sladoled (koji je Mirna kupila u radnji) biću primoran da odbacim skupoceni, markirani kupaći kostim.
Sladoled volim da jedem otkad znam za sebe, a naturističke plaže posećujem decenijama…
Iskreno,
Sale Naturale, Novi Sad
esejista i promoter naturizma Udruženja „Naturisti Srbije”
.