Naturistički dan, negde između graorastih labudića i ruskog kavijara

Septembra 2021. godine – Peskara, Zrenjanin

Neka ovaj tekst bude podsetnik na nezaboravno druženje na Peskari 2021,
a istovremeno bude najava za novu sezonu 2022. godine.

Neka nam bude srećna i uspešna
letnja sezona 2022!!!!

Beše to kraj nudističke sezone na Peskari. Lomilo se to leto i trudilo se da ogovori na pitanje: hoće li se konačno završiti, ili će potrajati barem još malo. Teglilo se i razvlačilo, a mi smo to rado koristili i bili više nego zadovoljni ponuđenim blagodetima – preostalim toplim jesenjim danima. Rekli bismo da su i labudovi bili zadovoljni – deca su im porasla i dobila prelepu baršunastu teksturu perja, sjaj i nijanse nekad čuvene graoraste boje, valjda, koju su naše bake redovno pominjale, ali za koju niko nikad nije tačno dobio odgovor, pa da nam kaže kakva je to boja. Ipak, izgleda da su to labudovi znali…

Tog dana smo još jednom pomislili na tu istu boju. Sa nama je bio i jedan dostojanstven i prelep pas crno-bele-bež varijante pegave graoraste boje… Valjda je sada jasno? 🙂 Drago nam je bilo što se igrao sa nama i uživao u hladovini tog bagremovog šumarka, baš kao i mi. Ovaj predobar pas, što s ljubavlju odgovorno tvrdi njegov najbolji dvonogi prijatelj, ponudio nam je obraz za maženje i pozirao za fotografisanje.

Naš Mića je često bio u plićaku – razgovarao je s labudićima, izgledalo je kao da im je davao savete i hrabrio ih pred najvažniji trenutak u njihovim životima – prvo poletanje. Pažljivo su ga slušali, dok je njihova mama Živka bila veoma razigrana. Sreća je lebdela u vazduhu.

Red sunčanja, red kupanja, red čavrljanja, pa opet red sunčanja, red kupanja, red uživanja… Boga mi, od toliko napornog rada čovek može malo i da ogladni, zar ne? I mi smo isto pomislili, pa smo se u kasno popodne okupili na jednom mestu, a od peškira i prostirki smo napravili našu šarenu trpezu i posedali ukrug. Bilo je tu svega i svačega, svako je doprineo onim što je imao – od domaćih projica, mladog sira i paradajza, pašteti, narezaka, hleba, piva, ali od svih poznatih i standardnih stvari kojih obično na izletima ima, bila je tu i jedna čudna konzerva, na kojoj je ćiriličnim ruskim slovima pisalo I K R A. Šta je sad ovo?

Ko se seća starog poznatog crtanog filma „Đole je moj drug“ gde velika mačka ide da pomogne Đoletu koji se zapalio i na kanti sriče slova B E N Z I N, pa komentariše: „Ovako se ne piše VODA“? I polije Đoleta, svakako, jer je bio ubeđen da je to voda, pa ga je spalio skroz… Đole ga je samo pogledao, kako to u crtaćima biva i nastavio dalje… 🙂 Taj crtani se ne zaboravlja… U nastavku je dat link…

E, tako smo i mi pomislili tog dana: ala ovi Rusi čudno pišu reč KAVIJAR?

Kako god bilo, riđi kavijar je bio tu i svi smo se osećali opušteno, zadovoljno, svečano, posebno i sve to u isto vreme. To je bio divan dan uz savršeno druženje, prijatno kupanje u toploj peskarskoj vodi, blago jesenje sunce koje je jako prijalo… Družili smo se svi zajedno, bili mi na 2 (dve) ili 4 (četiri) noge, koliko je ko imao, a uz to smo imali i kavijar na trpezi, što se na piknicima ne dešava skoro nikad. Znali smo da taj dan nećemo nikad zaboraviti… I ne treba. Zaslužio je da se piše o njemu…

Napisala Tanya

Fotografisali redom svi prisutni

p.s. Tu se oko nas vrzmala jedna zrela lubenica – čas je plutala u vodi, čas se sušila na papučama… Svejedno, bila je isečena i pojedena, na sveopšte zadovoljstvo prisutnih. 🙂

„Prozori“ bagremara