Napisao: Sale Naturale
Foto: Tanya
Ako proces komunikacije definišemo kao razmenjivanje poruka u cilju (spo)razumevanja i ako izvršimo njenu podelu na verbalnu i neverbalnu da smo time, „sve“ rekli ? Da li time, zapravo, „objašnjavanje“ tek počinje ?
Prostor gde se, komunikacija, događa takođe je veoma, veoma važan. Svakako je razgovor između dvoje i(li) više sagovornika drugačiji u prodavnici, kulturnoj ustanovi u odnosu na susret i dogovor na utakmici. Razlikuje se priča sa pijace u odnosu na sabesedništvo na nekom koncertu, sajmu ili modnoj reviji.
O čemu pričamo na plažama ? U spontanom okruženju, na raspustu i letnjem odmoru – o čemu se zbori ? Da li su to, samo, letnje, bezbrižne priče o odlascima i dolascima do omiljenih destinacija u najvrelijem godišnjem dobu ili je reč o nečem drugom, drugačijem?
O drugačijem „pogledu“ se radi. Kada, prvi put, stigneš „tamo“, menja se celokupan tvoj pogled na određene stvari i ljude. Vidiš ono što ti je, do juče i pre dolaska „tamo“, bilo zaklonjeno kupaćim kostimima različitih boja i veličina. Zbunjenost, strah, nesnalaženje, crvenilo na licu su moguće „posledice“ tvog boravka među naturistima.
O čemu počinješ da pričaš ? Kako započinješ priču ?
U mom slučaju trema je učinila „svoje“. Sećam se, kao da je juče bilo, događaja iz leta 2012. godine kada sam, posle duže pauze, obnovio svoj naturistički status. Oko 9,30 h sam stigao na plažu počevši sa raspakivanjem očekujući da taj čin obavim što „bezbolnije“. Međutim, leva papuča se, nezgodno odskočivši, otkotrljala nekoliko metara dalje, prema obali a tamo je sedela jedna ženska osoba. Kada sam se primakao video sam da, papuča, leži tik do gospođicinih leđa. Okrenuvši se ka meni, upitala me je
Da li je ovo Vaša papuča ? a odgovor je bio jedini moguć Moja je…
Bio sam već nag pruživši nekoliko koraka do ove devojke. Uz levu papuču pružila mi je i ruku Jelena, drago mi je… dodavši da živi u Aranđelovcu. Predstavio sam se Jeleni i odskakutao do mesta gde sam ostavio peškir prethodno se, još jednom, izvinivši.
Činilo mi se da sam, uprkos nespretnosti sa papučom, ostavio dobar utisak… to baš svakom može da se desi! To, da ti papuča, „odluta“ gde ona hoće može da se dogodi i „tekstilcu“, zar ne ? – „vrteo“ sam u sebi „Slučaj papuča“ i ko zna dokle bih tako da me Jelena nije pozvala da premestim peškir bliže njoj.
Rekla je da čeka drugaricu, a priča je sama krenula. Taman kada sam pomislio da neću znati šta da kažem, da ću se zaplesti i udariti kao moja papuča u Jelenina leđa…Ah, trebalo je da izdržim „napad crvenila“ taj prvi put kada sam Jelenu, s leđa, ugledao. Drugi put, posle svega nekoliko minuta, bilo je već nekako lakše, komotnije.
Drugu godinu zaredom sam ovde… – rekla je devojka iz Šumadije, dok sam se ja predstavio kao „početnik“…
I zaista sam to i bio. Ipak, svaki novi dolazak značio je i novo iskustvo. Drugi i treći put već sam sigurnije išao plažom, ali sam se, i dalje, pitao kako da priđem, koga da pitam i kako to da učinim. I to samo ukoliko mi nešto bude potrebno. Kupaći kostim mi, kao ni ostalima, neće biti potreban. Ali, važna je, veoma važna podrška koju imamo (ili ne) za određene aktivnosti, posebno za dolazak „tamo“.
Moje prvo kupanje na plaži „Njivice“ kod Herceg Novog obeleženo je iznenadnim susretom sa našom poznatom glumicom mlađe generacije. Nakon kupanja, gotovo se sudarivši sa B., hteo sam da se iskuširam ali je dama sa filmskog platna koju sam, odmah, prepoznao izgovorila rečenicu Nažalost, tuš ne radi… Ubrzo je, svojim elegantnim hodom, iskoračila iz prostora objekta za tuširanje naturista nakon kupanja u moru ništa, dodatno, ne rekavši. Moja želja da je, još nešto, pitam nije urodila plodom jer se glumica B. ubrzo udaljila od mene tako da nismo bili u prilici da nastavim(o) našu komunikaciju…
Međusobna komunikacija golih osoba može da se odvija i na druge načine, tj. neverbalno. Dozivanjem, mahanjem, baš onako kako je mene „privela uz sebe“ dama iz Aranđelovca, u prvoopisanom primeru. Kratki zamah rukom bio je sasvim dovoljan da prihvatim Jelenin poziv, a „Slučaj papuča“ je učvrstio naše razumevanje situacije u kojoj se nalazimo. Da bi komunikacija bila uspešna oba (ili više) učesnika u razgovoru bi trebalo da imaju iste ili makar slične „predstave“ o čemu govorimo, a „papuča“ je otvorila nova vrata u dijalogu.
Razgovor se „otvara“ i pogledom na određenu knjigu ili časopis, a upravo se, jednom prilikom, to desilo mojoj prijateljici Tanji. Prema njenim rečima, jedne godine je, tokom letovanja u mestu J., gotovo slučajno ostavila knjigu o knezu Lazaru na peškiru otišavši da se okupa. Tim delom plaže prolazila je N., žena za koju se naknadno ispostavilo da je profesorica srednjovekovne kulture na jednom našem Univerzitetu. N. je, sačekavši Tanju, napomenula da je čekala njen povratak sa obale da bi se upoznale jer „Danas neko retko čita ovakvu literaturu“, a Tanja je odgovorila da studira književne nauke u svom rodnom gradu.
Dovoljno je što prijateljstvo profesorice N. i Tanjino traje do današnjeg dana.
Na peščanim plažama kupači prave kule, na kamenitim slažu raznobojne kameničiće u krugove, piramide ili kvadrate. Dok se, deci i roditeljima, vlažan pesak sliva niz prste u pokušaju na stvore toranj sa što više „detalja“ – svašta je moguće. Upoznavanja, priče i drugi oblici komunikacije tada kreću sami od sebe. Baš kao što je „pao“ bikini, jednodelni kupaći kostim ili gaćice za muškarce, jednim potezom. I veoma, veoma retko gotovo nikad, ne pitaš golišavog sabesednika za boju i veličinu opreme za plažu. Ta oprema je redukovana na peškir, papuče i kremu za sunčanje uz mogući dodatak šešira. I ništa ni više ni manje.
Iz ličnog iskustva sam primetio da, ako se zadržite s nekim u razgovoru duže vreme, imate priliku da čujete otkud on/on „ovde“, kao potrebu za objašnjenjem, za izvinjavanjem. Retko ko se seća svog života „pre prelaska Rubikona“ i dolaska na kupalište na kojem će da se kupa nag. Kostim je neželjeni predmet, svedočanstvo „života pre“ i zato podsećanje nije, uvek, plodotvorno. Čak ni pitanja kako ste saznali za ovu plažu ? nisu, često, korisna niti pružaju bitne informacije zajednici.
Jedna od priča koju sam, vremenom, zapamtio odnosi se na majku i ćerku iz Užica. Veoma kratko sam, prilikom prvog boravka u Njivicama, razgovarao sa dvema damama koje su, okupljenima, pričale o svojim iskustvima. Žena je rekla da je, jedna od tekstilnih plaža, bila prebukirana i da je razmišljala šta da radi.
Nije bilo ni mesta da stavimo peškir, a kamoli suncobran i pitala sam Milenu da li želi da odemo do obližnje nudističke plaže – rekla je Užičanka, a čerka je, priču, potvrdila klimanjem glave.
Mama me je pitala da li bi mi bilo neugodno da odemo „tamo“, ali sam odgovorila da znam ko su nudisti i da nema problema da se pojavimo – napomenula je golišava tinejdžerka.
Zato smo sada „ovde“ – nastavila je gospođa svoju storiju.
A šta se dešava kada, komunikacija, „uđe“ u neželjene tokove ? Da li se to događa zbog međusobnih „nepristojnih ponuda“ među prisutnima ili iz nekog drugog razloga ? Kako „spustiti loptu“ na zemlju ? Šta da se učini da, napetost, ne eskalira ?
I verbalna i neverbalna komunikacija, vremenom, jenjava. Dolazi do prekida, „šuma“ u komunikacionom kanalu i tada nastupa neprijatna tišina ili burna rasprava.
U stvarnosti naturizma, ovo „udžbeničko pravilo“ može ali i ne mora da bude poštovano. Nudisti su miran svet, a nepisana pravila ponašanja (ako ih se, barem većina prisutnih, pridržava) omogućuju ono najvažnije: kupanje i sunčanje bez kupaćih kostima sa istomišljenicima.
Komunikaciju mogu da naruše i naruže sve grupe ljudi. Jedni su nedisciplinovani, a drugi su „previše zainteresovani“ za zbivanja na plažama.
Ko su nediscipinovani članovi naturističke (ali i svake druge…) zajednice ? Svi oni koji, ne poštujući intimu turiste, utiču da ostali naturisti imaju pravo da kažu Zašto je ovaj čovek/žena, uopšte, ovde ? Ako cilj okupljanja naturista nije uživanje u suncu i vodi tada je prisustvo osoba koji ne razumevaju suštinu pokreta, zapravo, suvišno. Ambijent mogu da naruše i preterana bliskost, preblizu postavljeni peškiri i druga oprema kao i neprijatni uzvici i dobacivanja ka prisutnima. Čak i napisana pravila ponašanja na FKK kupalištima neke prisutne ne mogu da spreče od izricanja nepristojnih komentara na račun drugih „golaća“. Ipak, a ponovo pišući iz ličnog iskustva, svedočim da uznemirivača jeste bilo, relativno malo u odnosu na broj prisutnih naturista.
Druge osobe koji ometaju komunikaciju na plažama nazvao sam „previše zainteresovanim“ jer su to ljudi i žene koji, nemajući ni volje ni želje da se, makar ukratko, upute u naturistički društveni stil, komentarišu ponašanje nas bez gaća. Zašto smo goli ? njih uopšte ne zanima, ali daju komentare tipa Tamo „trpa“ ko koga stigne, Oni su, „tamo“, samo zbog seksa i slično. Mnogi sa, brodića sa kojih obilaze obale zaliva ili rivijere, krišom ili „otvoreno“ fotografišu prizore za FKK kupališta. Još ako vodič grupe najavi da „sada dolazimo do nudističke plaže“ poziv na fotografisanje je, širom, otvoren. Činjenica da je, neko, došao na plažu baš tada prvi put, kao i mogućnost da mu se, okruženje, svidelo ne znači puno ljubopitljivim „tekstilcima“
Ugodno komuniciranje između članova naturističkih grupa moguće je ako, pravila o kojima se piše, važe za sve. Ako se razume „na pravi način“ naturizam (p)ostaje ono što je, jedan od njegovih utemeljivača Adolf Koh, ustanovio kada je pokret osnovan, u Nemačkoj između dva svetska rata. To „na pravi način“ znači i doslovno: bez uznemiravanja, bez seksualnih aluzija i naročito bez komentarisanja fizičkog izgleda prisutnih.
Biti naturista nije ni ružno, ni tužno, ni sramno ni bajno. Biti naturista – baš je NUŽNO!
Iskreno,
Sale Naturale, Novi Sad
esejista i promoter naturizma Udruženja „Naturisti Srbije”