Jul 2021, Siki (Sziki), Segedin, Mađarska
Stajali smo ispred prijavnice obasjani suncem i čekali da Žolt prijavi omanju grupu koja je došla pre nas, zadovoljni što putovanje lokalnim putevima kroz Srbiju nije trajalo duže, ali uz obećanje da ćemo idući put krenuti bitno ranije. U momentu nas je iznenadio prizor – iz hladovine glavne zgrade ugledali smo dva široka osmeha i dve ruke koje su nam mahale. Naviknuti na jaku svetlost sunca nismo ih odmah prepoznali, ali ubrzo smo shvatili – bili su to Lora, koja je maramom prekrila plavu kosu i Geza, koji je bio „nevidljiv“ u još dubljoj hladovini… Nasmejani, mahnuli smo u otpozdrav, ali je Geza odmah došao do nas i užurbano rekao: „Požurite, otvaranje izložbe je počelo, samo vas čekamo!“
Naravno da smo se potrudili da požurimo, ali nije sve moglo da se završi tako brzo. Potrajalo je dok smo se prijavili, dogovorili šifre korišćenja za one koji su po prvi put bili tamo i ostale tehničke detalje, sa strane onog brdašceta na kome stoji ogroman natpis „I ♥ Sziki“ začuli smo povik: „Hej, lepo vas je videti! Dobrodošli!“ Činilo nam se da je poznati veseli Novosađanin „proleteo“ pored nas i nastavio ka jezeru, ali se zapravo zaustavio da nas pozdravi i da razmeni par reči s nama. Onda smo potrošili još malo vremena da odnesemo stvari do plaže. Sve je to dugo trajalo, ali smo ipak stigli na vreme da se pozdravimo sa poznatim ljudima koje smo zatekli u glavnoj zgradi… Pogledali smo izložene umetničke radove, a uvek nasmejani vlasnik Janoš je posle održanog govora, kao i obično, ponudio piće prisutnima. Prihvatili smo po čašu belog vina, a on je uz osmeh nastavio da nudi i vino i sokove, a onda je počeo da nudi i „borosko palinko“. Venac na flaši nam je i bez prevodioca donekle „preveo“ šta on to nudi – „breskvu koja pali“ ili kako je mi zovemo – kajsijevaču.
Pljusak koji nas je iznenadio prethodne večeri malo nas je bio obeshrabrio, ali se zapravo desilo da je taj kišni nalet samo smirio vrućinu koja je danima trajala, pa je tog dana sunce blago „pržilo“, vetrić je tek duvkao a voda je bila topla, udobna za kupanje… Sve je išlo naruku da ovo bude jedan divan dan za opuštanje i uživanje. Nažalost, posetioca nije bilo u tolikom broju koliko ih je bilo ranije, što je bilo očekivano i sasvim razumljivo, ali je i pored toga bilo puno kupača s obe strane jezera, a standardan broj mališana koji se uz veselje i ciku brčkao u plićaku dela određenog za decu, što je govorilo je u prilog tome da nismo zaboravili nudizam i prirodu i da se radujemo prilici da baš tu subotu provedemo na zanimljiv i nesvakidašnji način.
Verujem da će oni koji su 2019. bili oduševljeni Mišikinim papcima u saftu taj ručak još dugo pamtiti, ali i verujem da paprikaš od pevca mnogi nikad do tog dana nisu probali, kao što im je unapred bilo najavljeno i obećano, pa su taj specijalitet sa uživanjem dočekali – po dvoje se „borilo“ jednom ogromnom porcijom sa grkljančićima od testa, prilogom od prženih krompirića, salatom od krastavca i jogurta, te ohlađenim dobrim starim staropramenom.
Nakon ručka, siti i zadovoljni vratili smo se na plažu i nismo ni primetili da se jedan od naših drugara negde „zagubio“. Prosto, isuviše nam je bilo lepo i opušteno da bismo razmišljali ko je gde otišao da uživa, a i da smo se setili, pomislili smo da verovatno negde lenčari, isto kao i svi i mi. Bitnije nam je bilo da pratimo mrdajuću senku drveta pod kojim smo sedeli i da revnosno pomeramo peškire u skladu s njenim mrdanjem. Družili smo se Novosađani i mi, koji smo došli sa više strana, družili smo se mi i Mađari iz Mađarske, družili smo se mi i Mađari iz Srbije… Sve se izmešalo, baš kao onaj dobar paprikaš za ručak kad ga Mišika promeša… Nirvana…
Odjednom, nenajavljeno, k’o grom iz vedra neba, pred nama je stajao čovek sa dva lica i dva osmeha…
„Helou, mister Smajli“, rekli smo našem prijatelju i sami nasmejani od od uveta do uveta… Naš zagubljeni pa pronađeni drugar je preko celog stomaka s ponosom nosio crtež žutog nasmejanog emotikona sa šeširićem i cvetićem, a koji je nacrtala slikarka Edita (saznali smo kasnije), sve u duhu umetničkog dana i slikanja po telu. Ne znam da li je bilo zabavnije njemu ili nama koji smo pričali s njim. To je zapravo i svrha ovakvog druženja – da se nudisti zabave, da ponesu kući uspomene koje samo taj dan, to mesto i ti ljudi mogu da naprave – jedinstven spoj koji se samo jednom dešava, savršen i neponovljiv.
Inspiraciju tog dana je pronašao i fotograf Saša, koji je u plićaku jezera napravio pravi foto-sešn sa lepom Mađaricom, a sa čijom smo ćerkom i roditeljima tog dana ručali za istim stolom isti onaj paprikaš i kada nismo ni slutili kako će se priča razvijati. To me je podsetilo na malu riđokosu Hanu koju smo pre par godina upoznali u banji St. Eržebet u Morahalomu, gde je sa bakom i dekom uživala u spa centru, a koju smo posle godinu i više dana u pratnji deke i bate ponovo videli u banji Aranjkor kod Kečkemeta, kada je 13 naših članova prisustvovalo velikom polugodišnjem skupu kluba NaVkE iz Budimpešte od ukupno 300 učesnika. Nadamo se da ćemo i ovu porodicu sresti još neki put…
Na kraju dana, kada smo došli do momenta kada se svedu troškovi, ponovo smo bili oduševljeni koliko smo doživeli spektakularnih momenata, a koliko novca je sve to koštalo, shvatili smo da, u stvari, FKK Sziki (čita se FKK Siki), za nas predstavlja odličnu, dostupnu i pristupačnu inostranu destinaciju u svakom pogledu.
Bilo nam je žao što odlazimo, ali smo se radovali ideji da ćemo za dve nedelje opet da se nađemo na ovom istom mestu, gde će Udruženje „Naturisti Srbije“ biti jedino iz Srbije po prvi put na revijalnom kuvarskom nadmetanju, na kome ćemo kuvati najpoznatije nacionalno jelo – pasulj sa suvim mesom i povrćem i kada ćemo se iznova družiti sa ovim predivnim ljudima.
Tekst: Tanja Stanković
Foto: Geza i Tanja
Povratni ping:Najava za novu Nedelju umetnosti u kampu Siki (Sziki), kod Segedina u Mađarskoj