Alpe Adria 2019. u FKK Solaris u Poreču – Tanja i prijatelji sa dva kontinenta

U susret novom skupu Alpe Adria 2022 koji smo najavili da je najavljen za period od 5–12. juna 2022. godine, a kao deo ponude za ovo leto, podsećamo vas na priču koju su članovi udruženja koji se nalaze na mejling listi, imali prilike da pročitaju kao Priču broj 11.

Ovo je jedna od najlepših priča koju ćete pročitati – učestvovanje na međunarodnom skupu Alpe Adria 2019. godine i priča o nama na tom takmičenju, druženju i nezaborvnim mometima.

Kako biste lakše pratili priču koja je data u slikama, molimo vas da prvo pročitate tekst koji se nalazi na INF-FNI sajtu pod nazivom „Alpe Adria 2019 – Impressions by Tanja (FENHU)“, a koji sam napisala neposredno nakon susreta kao vrstu izveštaja i koji je ušao u zvaničan izveštaj te organizacije, te takav poslat svim evropskim zemljama članicama. Sada se nalazi na njihovom sajtu. Tim činom mi je ukazana velika čast.

Alpe-Adria 2019 Report

Ono što treba da dodam ovde je priča o nama, Team InterContinental, sačinjen od ljudi iz zemalja sa dva kontinenta – Švajcarske, Indije i Srbije, a koji je tamo bio veoma zapažen i koji je osvojio tri počasne zlatne medalje za doprinos naturizmu (dodelio INF-FNI), kao i jednu posebnu zlatnu medalju prijateljstva (Sendiju je dodelio Joško Puc iz ZDNS – Slovenija).

U proleće 2019. godine sam se u predsedništu INF-a raspitala da li naše udruženje može da učestvuje iako nije punopravni član te organizacije. Dobila sam potvrdan odgovor o tom prilikom su dogovoreni svi neophodni detalji. Poziv je poslat članovima i postavljen na Fejsbuku, ali se ni nakon nekog vremena niko iz Srbije nije javio. Paralelno sam obavestila i moje prijatelje iz inostranstva, dogovorila sa dvojicom – iz Indije je došao čovek koji je glavni akter priče iz Lisabona i koji je prisustvovao Svetskom kongresu Mr. S. – Sendi iz Mumbaija, kao i Saša, moj prijatelj iz Švajcarske (koji je poveo dve drugarice i mladog čoveka čiji je negovatelj), a iz Srbije sam bila jedina prijavljena. Iz zvanične organizacije Srbije pri međunarodnoj federaciji niko se nije pojavio.

Pregovori oko iznajmljivanja dva apartmana bili su dugi, ali uspešni. Njih smo vodili direktno sa Valamarom, u čijem sastavu se Solaris i nalazi. Trebalo je sve uskladiti, posebne potrebe za gosta u kolicima, neka finalna otkazivanja ljudi iz Srbije koji su se na kraju javili, pa odjavili, iznenadno smanjivanje kapaciteta aprtmana… Na kraju, ljubaznošću osoblja Valamara sve je ispalo kako treba.

U dogovoreno vreme Sendi i ja smo se našli na glavnom kolodvoru u Zagrebu. Ja sam dotle došla autobusom, on do Zagreba preko Katara avionom i do, kako ga je u početku zvao, Gazreba, pa autobusom do stanice i zajedno smo krenuli put Poreča. Uveče smo stigli u Solaris, gde su nas Švajcarci sačekali, već smešteni. Zabava je mogla da počne!

Ova priča je zamišljena da se ispriča oko slika, da objasnim šta je prikazano na slici, gde je snimljena… Pre svega bih da napomenem veoma važnu stvar bez koje ovakva priča ne bi bila moguća. Dobila sam pismene saglasnosti svih aktera ove slikovnice, njih četvoro i mene, a na jednu saglasnost sam veoma ponosna. Predsednica INF-FNI nam je dozvolila da 4 njene fotografije sa dodele medalja pošaljemo našim članovima i prijateljima, uz obećanje da ćemo fotografije koristiti samo za tu namenu. Glave učesnika na grupnoj slici sa dodele medalja smo zamutili do neprepoznatljivosti. Saša je bio iza mene i on je napravio fotografiju. I ta slika je takva odobrena za prosleđivanje.

Prva slika je fotografija banera ispred ulaza u Solaris oko kog se započinje tekst na internetu, gde se kaže da je na baneru sve napisano.

Sledeća slika je zvanični plakat skupa. Prate ga zvanični plakati instruktora radionica – joga, či gong i kreativni ples, što je u tom tekstu jako detaljno objašnjeno i ispričano, kao i snimljen reklamni stub u Solarisu gde su svi plakati bili polepljeni.

Slede slike hladovine, klupe ispred zgrade i terena sportskog centra, gde se sve i održavalo.

Takmičenje u šahu je bilo tako „naporno“ pa sam sve partije „uspešno“ izgubila… 🙂 Nisam morala to kažem, ali sam javno priznala da uopšte ne umem da igram šah, na šta je predsednica odgovorila, takođe uz osmeh: „Nema veze“, ali smo se zbog svega što smo uradili, bilo da znamo da igramo ili ne, skroz dobro zabavili… Prva partija je bila sa mojim prijateljem iz Indije, gde je na moj pogrešan korak i pitanje koji potez da povučem, odmah otrčao da me prijavi kontroloru uz povike „Illegal move!“, dok sam je bezuspešno pokušavala da ga zaustavim: „Stani, bre, Sendi, pa mi se ovde igramo! Kaži mi koji potez da povučem…“ 🙂 Godinu ranije je pobedio Marko iz Slovenije, a ovog puta Dušan iz iste te Slovenije. 🙂

Na fotografijama ispod: takmičenje u šahu, predah nakon „napornog“ takmičenja, galeb koji se brčka u bazenu

Sledeća slika takođe opisuje „ozbiljnost“ situacije na takmičenju – moja nova drugarica iz Švajcarske i ja brbljamo i vozimo u rikverc i uopšte ne gledamo kuda idemo, pa smo bile na ivici da izazovemo vodeni sudar međunarodnih razmera… Eh, te žene, vozačice u rikverc, pa još na vodi! 🙂

Sledi nekoliko prizora iz ovog prelepog naturističkog odmarališta – mala biblioteka kod plaže, plaža u više slika, restoran noću, table kod bazena, ukusni obroci u restoranu, dugogodišnje prijatelji Saša i Tanja, najlepša kamperska trpezarija…

U tekstu na engleskom piše: Tasty grilled calamari… Pancakes with blueberries… Što bi rek’o naš narod – ukusne lignje na žaru i palačinke sa borovnicama… Restoran Sidro kod bazena, gde se služi odlična hrana i gde se može videti puno mladih porodica sa malom decom… Tanja i Saša su se poznavali od ranije, ali sada su učvrstili svoje prijateljstvo i obećali jedno drugom da će se i dalje družiti se na ovakvim lepim mestima koliko god im to prilike budu dozvoljavale…

Dodela medalja! Centralni događaj celog skupa.

Kao što je i pisalo u izveštaju koji se nalazi na sajtu INF-FNI, Sendi je dobio medalju za najviše pređenih kilometara kako bi stigao na skup Alpe Adria (oko 20,000), ali i zahvalnost za drugi dolazak u Evropu za kratko vreme kako bi učestvovao u nekom od zvaničnih okupljanja te organizacije. Prvi put je bio na Svetskom kongresu u Lisabonu.

Svetski kongres INF-FNI u Lisabonu i prijateljstvo dvoje naturista sa dva kontinenta

Sendi je takođe dobio zlatnu medalju od ekipe iz Slovenije za veliko drugarstvo koje je ostvario sa članovima ZDNS. Saša i Džulijen su učesnici kakvi se do tada na istoriji tog skupa još nisu videli. Saša je odavno poznat u internacionalnim naturističkim krugovima zbog posebnog pristupa implementacije naturizma u nezi hendikepiranih i bolesnih osoba, a o čemu je držao i predavanja. Posvećen svom poslu negovatelja (life assistant), Saša je pristalica teorije da su goli negovatelji mnogo prijatniji golim ljudima u kolicima nego što su obučeni (stalno se dešavaju situacije da ljudi koji žive život u kolicima moraju da budu goli zbog regulisanja njihovih osnovnih životnih potreba), pa se na taj način uklanja velika barijera koju odeća predstavlja. Saša je postao stalni pratilac takvih osoba na specijalnim putovanjima i naturističkim odmorima kao što je to bio ovaj.

Dodela medalja viđeno sa strane kad s ponosom pratim dodelu, kao i dve slike kad se moji prijatelji slikaju s predsednicom INF-FNI, koji predstavlja još jedan nezaboravan momenat.

Na kraju tako lepog odmora, naši prijatelji Saša i Džulijen su odlučili da nam se oduže za lepo druženje, pa su nam zauzvrat ponudili da njihovim specijalno prilagođenim mini-venom odemo na kraći izlet do Pule. Za Džulijena i Sendija to je predstavljalo pravu poslasticu, a meni pravo uživanje u Sašinoj spektakularnoj vožnji ranga pravog trkača…

Pretposlednja slika je nakon svog nastanka za tren oka obišla sve društvene mreže naturista – Saša je fotografisao ruke prijatelja sa zvaničnim narukvicama događaja.

Poslednju fotografiju u ovoj priču – najlepši zalazak sunca nad Solarisom, je još tada svima poklonila Janoševa supruga Solemia Šandor. Hvala joj na prelepom prizoru.

Njihove medalje su postale i moje medalje, a tekst, koji je postao deo zvaničnog izveštaja INF-FNI, je moj lični uspeh, medalja koja mi ne sija na grudima, nego u njima…

Ponos, radost, sreća…

Nikad se neće zaboraviti,

Tanya

Fotografisali: najviše Saša, malo Janoš, malo Tanja.